3.децембар 2010. Сећам га се, као да јуче беше. Живим приватно као студент, у једној малој, изнајмљеној гарсоњери. Нисам био кући месец дана и доста сам се ужелео свог дома, породице и осталих ситница које ме чине срећним.Било је хладно тог дана. Устао сам око 10 сати, набацао прљаве ствари у торбу и кренуо према станици. Некако сам био баш срећан, што ћу после месец дана видети свог млађег брата, који ми је све у животу. Ни слутио нисам да ће тај дан у ствари бити ноћна мора, која ме прогања и данас и за коју бих највише на свету желео да се заврши.
Кад сам стигао кући, уместо братовог загрљаја и оног нежног мајчиног осмеха, који ми данас тако недостаје, дочекале су ме бакине сузе. Нешто се десило. Бака је седела на кревету, са рукама преко лица, док су јецаји били све јачи и јачи. Паника је већ ушла у последњи стадијум у мени и питао сам је шта се десило. " Одвели су га. Николу су одвели у болницу, није му добро. Дошла је интервентна и одвели га. Зови оца, питај њега о чему се ради, ја не могу да причам". Цео свет ми се срушио пред очима у том тренутку. Срце ми је лупало све јаче и јаче и осећао сам као да жели да изађе из мене. Брзо сам отишао до телефона, позвао прво оца, па мајку. Обоје су били недоступни. Тресао сам се од страха. Одједном, зазвонио је телефон, то је био ћале. " Сине, Никола није добро. Има тумор на тестису и морали смо да га водимо у Бг. Биће оперисан наредних дана. Буди јак, морамо ово да прегурамо некако". Mук. Нисам знао шта да кажем. Нешто ми је стало у грлу и онемогућило ми да изговорим било шта. Спустио сам слушалицу, отишао у своју собу и плакао пола сата без престанка.
Никола је био успешно оперисан. Један тестис му је одстрањен, али је најбитније да му је тумор отклоњен. Али...проклето али, без кога се не може. Проширило се мало на плућа и на јетру. Доктори су одлучили да хемиотерапијом отклоне то. Осам мучних терапија. Једна терапија је трајала осам дана. 64 дана борбе организма мога Николе са отровом који му тече кроз вене. Опала му је његова прелепа косица, а он у тренуцима између терапија није био онај стари Никола. Лекови који су текли његовим венама, кварили су му расположење, био је нервозан, повраћао је стално. Али је издржао. Он је мој херој и заувек ће бити то.
Јуна ове године, пуштен је из болнице. Организам му је био скроз чист, изгледало је као да је из најтеже борбе у животу изашао као победник. Десетине и десетине скенера су показивале да је излечен у потпуности. Али, опет оно али. Негде крајем јула, када је отишао у Бг на контролу, скенер је поново показао неке промене. Овог пута на мозгу. Поново иста прича. Операција, после ње хемиотерапија, плус зрачење. Поново је издржао све. Операција је поново била успешна, примио је "само" две терапије и двадесет пута му је било озрачено место које је било оперисано. Остала су само два зрачења, а скенер је поново показао промене. Овог пута на јетри. Операција је сутра...
Мењао бих све за оне тренутке заједничког ручка, играње игрица на комјутеру са братом, ваљање по кревету са њим...волим те брате највише на свету, ИЗДРЖИ !
